Dok su u jeku bile utakmice nogometne lige prvaka čekao sam trolejbus. Na stanici je stajalo šest revizora.
Pomislih: Da vas nije malo? Stanici prilazi trolejbus, mali, Otoka – Jezero. Ne odgovara mi taj. Mogao bih i njim pa malo prohodati ali mi se nije dalo.
Dva revizora su ušla, prekontrolisali par putnika i nastavili sa svojom pričom. Dupli trolejbus. Dobrinja – Jezero. Ni taj mi ne odgovara, a opet mogao bih. Odmah iza njega još jedan dupli trolejbus, Otoka – Jezero. Već mi sumnjivo da su tri zaredom za Jezero. Upitam revizore:
– Je li to nema za Trg Austrije?
– Ima, kako nema, odmah iza ovog – odgovaraju.
– Pa iza ovog je opet za Jezero – dodajem.
– Kako bolan? – iznenadili se.
– Pa lijepo, piše mu na tabli.
Trolejbus se zaustavio i revizori upitaše vozača:
– Otkud ti za Jezero da ideš.
– Ahaha – smijao se vozač – ne zajebajite me, idem za Trg.
– Pa što će ti tabla da ideš za Jezero? – pitao je najglasniji od njih.
– A vidi stvarno, nisam primijetio, mijenjao sam vozilo – pravdao se vozač.
– Koliko ih nije ušlo u vozilo? – prozborio sam kroz smijeh.
Trolejbus je bio prazan. Ipak sam kupio kartu, moglo mi se iako to ne činim skoro nikad. Proveo sam vožnju do odredišta u razgovoru sa vozačem.
Govorio mi je kako je mijenjao vozilo jer se njegovo pokvarilo pa nije ni vidio tablu. Spomenuh nov trojebus. Saznao sam da su novi iz 2001. godine, da imaju probleme sa zagrijavanjem na krovu, da su jedva pokrenuti. Kako su bolji mehanički stari od ovih “novih” sa servo volanom.
Spomenuli smo i političku situaciju i situaciju u GRAS-u. Nije ni malo optimističan. Hoće nekakve radnike iz Bangladeša da uvezu, vozače, za male pare će raditi. Prvi put čujem za to al neka mu, nek priča, možda ima istine u tome. Vožnja je bila ugodna zaista, i brza. Vrijeme je za izlazak. Pozdravih se sa vozačem, a on meni otpozdravlja sa “vidimo se buraz”. Pomislih, evo ga, još jedan brat za buduće vožnje u kojima neću kupiti karte.
A ostali?!
Nigdje nikog.