Gledat ćeš kako se u tvom životu jednu dugu godinu za drugom svi važni i veliki ljudi raskrinkavaju. Gledat ćeš kako se prijateljstva stara desetinama godina povlače i vidjet ćeš kako se neko ko se zaklinjao u tvoje ime, sada priklanja onima koji su ti nanijeli ožiljke.
Slušat ćeš laži o sebi iz usta onih koji znaju istinu ali je krive, i padat ćeš, i puzat ćeš, i niko ti neće pružiti ruku. Taj trenutak će doći – u to budi siguran. Neizbježno kao život i smrt, ostat ćeš sam onda kada ti ljudska ruka najviše treba a nakon toga nećeš biti isti.
Preživjet ćeš, godine će nastaviti da prolaze i ti se naizgled nećeš mijenjati ali će te, svaki put kad od nekog doživiš dobrotu, ta dobrota začuditi jednako kao što te nekada čudilo zlo. Tvoje će nekad naivne oči sada od svakog očekivati bol. Izdaja će ti postati jasna i predvidiva, ljubomora i laži normalne kao što je normalno sunce na nebesima i tada, tek tada u toj samoći – naučit ćeš ispravno voljeti.
U trenutku kada se zabijele ljudski očnjaci i kada njihova nezahvalnost postane nešto čime se ponose, ti ćeš zatvoriti svoje srce u dobro čuvan jaz, zatrpati ga stavom, karakterom i samopouzdanjem pa ga čuvati za sebe i jednoga dana, za svoju porodicu. Tek tada ćeš razumjeti dragocjenost ljubavi, i više je nikad nećeš tek tako rasipati okolo.