Nedjeljno jutro. Linija 103. Trolejbus je prilično popunjen. Temperatura je unutra veća nego vani, a klime nema ili ne radi. Obično ne radi. Po nekoj navici šiber koji se nalazi iznad drugih vrata je zatvoren.
Zatvoreni su i ostali ali meni je važan ovaj ispod kojeg stojim. Putnici prave grimase kojima odaju svoje raspoloženje glede sparine. Gledajući ga našao sam se pred dilemom, onoj Hamletovskom „to be or not to be“?
Otvoriti ili ne otvoriti? Nesumnjivo će mi biti lakše ako ga otvorim. Zrak će me udarati u lice i učiniti putovanje podnošljivim. Da li pokazujem sebičnost ako ga otvorim da bi mi bilo lakše, pri tom ne misleći na druge putnike ili bih tim činom svima nama olakšao?
Postavlja mi se pitanje: Zašto netko drugi nije otvorio?
Perspektiva je zajebana stvar. U jednim očima ja sam samo neuljudan, neotesan, papak, osloboditelj grada koji ne misli ni na koga drugo osim na sebe, oličenje u se, na se, poda se izreke. U drugim očima sam pak netko tko je ispunio njihovu neizgovorenu želju da se pusti malo zraka. Ali zašto nitko do sada nije otvorio?
Možda je svima dobro ovako kako je. Možda je nekoga sramota ili žele izbjeći pridike nezadovoljnika. Oči mi govore da je teško disati i da otvorim šiber, a kome smeta nek kaže, nek se bar protiv nečega pobuni.
Svježina je donijela olakšanje. Par minuta nakon toga gospođa koja je stajala do mene pogledala je prema gore i reagovala:
– „Uh što duva“.
– „Da zatvorim gospođo?“, upitah.
– „Ne, nek stoji“ reče gospođa.
Ostali!? Ni mukajet.