Jedan od najvećih bosanskohercegovačkih glumaca Josip Pejaković još 1975. godine napisao je monodramu „On meni nema Bosne?“ koja je i danas, 40 godina poslije, jako popularna.
Kako bolan nema Bosne?
Kako, bolan, nema Bosne a Miljacka teče? Kako, bolan, nema Bosne a Sana ide? Ti misliš da ona ne ide, al’ sagni se hajvanu, pogledaj – ide. Ide Sana, ide Sava, ide Drina, ide Ukrina, ide Vrbas, ide Bosna, ide Lašva, ide Željeznica. Svi oni i one IDU, a ti ‘dje ćeš? Nemaš kud!
Ide, bolan i Lonska, u njega utiče Ugar. Tu riba ima. Tu si ti treb’o ribe fatat, a ne moju kuću rušit’. Ti si treb’o otić’ na onu Unu, zasjest’ s komšijama i zapjevat’ – ah, meraka u večeri rane – a ne se fatat’ granata i djecu po gradovima ubijat’. SRAM TE BILO!
Da imaš imalo duše k’o što je nemaš ti bi znao, dok god te rijeke teku Bosne ima, a tebe, tebe nema ni u onoj šubi na mom plafonu ‘dje se džahkad hajvani zavlače. Jer u moju šubu i kad se hajvani zavlače postaju domaće životinje, a ti ni to ne moreš, znaš.
Joj, kad te ‘nako jal za mali, jal za vel’ki nožni prst svežem kanafom pa te pustim niz Vrbas… joj, kako ću te popiti pivo moja i zapjevat’ k’o što ti nikad niko zapjev’o nije: Narodno veselje!
Haj otkako je Banja Luka postala, aman aman postala. Haj nije ljepša udovica ostala, aman aman ostala. Haj kano što je Džaferbega kaduna, aman aman kaduna. Haj a nju prosi sarajevski kadija, aman aman kadija.
Joj, kad onako bosonog krenem u šeher, a sve me probada po tabanima, popnem se na Šehitluke i kažem: ama nije bolan samo tvoja i moja je, nije bolan samo vaša i naša je. I biće je akobogda.