Uvijek sam bio slijep kad je ona bila u pitanju. Ona – neobičnog prosječnog izgleda, istaknutih jagodica, malo nepravilnog nosića…
Ipak, to je nosić, ne mogu to nosom nazvati. Uvijek je nosila šire haljine, koje sežu do zemlje ili ispod koljena, košuljice koje prekrivaju ramena, tako da nikad nisam mogao ni naslutiti šta se krije ispod odjeće.
Britkog jezika, vrlo sposobna i pametna, a ponajviše uporna i …sama, uvijek nekako sama, ma koliko je ljudi okruživalo. I da, direktna. Mnogo direktna. Ja budala, nisam to htio prihvatiti.
Rekla mi je pjesmama da joj se sviđam. I to mi direktno? Direktnije nigdje ne može, vjerujte. A ja? Ja sam je držao za svoju drugaricu, kojoj sam sve mogao reći pa čak i to koliko patim za svojom odavno bivšom djevojkom. Nikad se nisam pitao kako se ona osjećala. Idiot.
Upoznao sam je na jednoj svirci, u jednoj poznatoj gradskoj ”birtiji”. Moj drug je studirao s njom. Prišao je da je pozdravi, tako sam joj i ja pružio ruku i dotaknuo njenu – ledenu od čaše hladnog vina, koju je držala. Plesala je to veče sa sojim drugaricama. Tek sad negdje u podsvijesti znam da sam je gledao krajičkom oka i da sam pogledam našicanio njeno pravilno raspoređene bijele zube, koji bi izranjali, kada bi razvukla usne u široki osmijeh.
Nedugo kasnije, studentski smo radili zajedno, sa još nekoliko ljudi na nekom projektu i tako sam slučajno došao do njenog broja telefona…Nije da sam se otimao za njega, ali sačuvao sam ga, pod plaštom ”ako mi zatreba, neka se nađe…”
Moj ljubavni život i ne bi bio neki materijal za pisca ljubavnih romana. Napatio bi se. Uvijek sam nekako nailazio na pogrešne. Ustvari, iz kojeg ugla gledaš, jebeš ga… za njih sam ja bio pogreška i čisti promašaj.
Zaposlio sam se nakon studija u jednoj državnoj firmi. Mnogi su govorili da je to sve preko tatinih leđa, a da su me samo pitali za platu, sve bi im se reklo, no dobro… Otkad je vijeka i svijeta, uvijek će se nešto pričati. To preboliš kao ospice. Ponekad zasvrbi do kosti, ali stisneš zube.
Jedno veče smo gledali Ligu prvaka i ničim izazvan, moj drug ju je pomenuo, rekavši da je odselila u Zagreb, da tamo predaje književnost na fakultetu i da ima blesavog psa. Nije se udala, reče, pa se prepadoh da sam naglas izgovorio svoje pitanje.
Legao sam to veče ujutro (pa da, oko 02:43). U stomaku mi se pojavio osjećaj kao da sam pojeo šest komada baklave, a popio sam ustvari samo dvije pive. Tjeralo me nešto na povraćanje. Znojio sam se.
‘‘Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši avala? Da li te nervira kad ti iz Svemira, pošaljem leptira? Da li si sanjala kako je nestala voda iz plavog Dunava…? Naći ćeš cvet što po meni miriše, naći ćeš cvet, koji nestaje”…
Galija je išla po svom na zvučnicima. Uvijek mi je ovo bio soundtrack za misli o njoj.
Decembar. Ne pamtim da je snijeg ikada toliko padao. Gledao sam film, koji sam odgledao, brat – bratu, ‘stoput’ do tad. ”Ljubav”, ne brinite, tematika nije zakačila ni onu tačku na j. Iz sna me budi zvuk telefona. Na displeju piše A.
‘‘Molim, halo”, jedva sam čuo.
”Hej…izvini… samo mi je telefon sačuvao ovaj broj, a ja sam sad stigla iz Zgreba, zaboravila sam ključ od svog stana, došla sam autobusom, a autobusi ne mogu da voze dalje, sve je zatrpano…”, pričala je brzo i isprekidano… ”A imam samo kune, sa kartice sam svukla sve…nema…”, već je počela da paniči.
”Polako, polako… Ana, ti si? Moraš mi se čovječe prvo predstaviti”, kao nevoljno sam rekao pa je pitao gdje je da dođem po nju.
Jedva sam se probio do autobuske stanice. U gradu je bio snježni kolaps. Stajala je na stanici u žutom kaputu. Imala je smeđi debeli šal i francusku kapu. Visoke štikle ”na kulturnu petu” boje šala i kape. Rukama je stiskala ručku kofera. Bila je…lijepa je vrlo siromašna riječ za ovo kako je ona izgledala.
Ušla je u auto i počela da se izvinjava. Ona još nije izgubila stid, čovječe.
”U redu je, malecka. U redu je sve”, pomislio sam, a rekao da nema potrebe za izvinjenjem, jarani smo (koji ba jarani, sviđao sam joj se godinama, a ja pakšu).
”Hoće ti biti u redu da spavaš na mom krevetu, posteljinu sam promijenio, ne brini, ja ću u dnevnom boravku”?
Opirala se, jer je ona htjela na kauč.
Na kraju sam je nagovorio i sklupčala se na jednu stranu kreveta. Zaspala je. Umor ju je, ipak, savladao. Polako sam ušao u sobu i prebacio još jednu deku preko nje.
Pomislio sam dok sam gledao one trepuške, koje su se spuštale do pola obraza skoro: ”Volim je, jebo te.”