Dvoje ljudi čita knjigu. Jedna žena i muškarac nekih 30-tih godina. Muškarac je više izložen pogledima od nje.
Pitam se zašto čita knjigu u svoj toj gužvi i buci? Da li voli čitati? Da li čita baš da bi ignorisao svu tu gužvu i buku? Ili možda da bi se pričalo kako je super lik, pametan, čita knjigu? Svi ti koji bi to rekli za njega knjigu ni pogledali ne bi, pogotovo ne tako javno jer to bi se moglo smatrati sramotom. Čuj, čita knjigu. Ali on je super lik, čita knjigu.
Podsjeti me to na jedan razgovor dvojice sarajevskih studenta nečega koji su šetali ispred jednog gospodina.
– Jesu pametni oni šveđani – govorio je svom kolegi – oni po danu lijepo studiraju, uče, druže se, a poslije ponoći obuku drečave prsluke i rade kao smetljari, čiste ulice, parkove i tako zarađuju sebi džeparac.
Njegov kolega je samo kimao glavom u znak potvrde švedskoj pameti.
Na upit čovjeka koji je hodao iza njih čuvši razgovor, zašto i njih dvojica tako ne rade, spremno su odgovorili k’o iz topa:
– Ja da ti čistim, nisam lud. Čuj ga majke ti da mi čistimo.
Pitam se ko je lud, a ko pametan, ima li pameti ikako više, ili je sve otišlo izvan Hondurasa?
Izgleda da su ludaci i čudaci oni koji danas na javnim mjestima čitaju knjige. E pa neka su, eto jesu, ludi su i šta sad?
A ostali!?
Eto k’o pametni.