GRAS

Sarajevski vozni red/ Svoja posla

Sad ćemo morati kupiti kartu – obratila mi se gospođa s kojom sam izašao na kišnicu iz trole jer su ušli revizori. – Da! – odgovorih. – Tako nam i treba – dodala je.

Meni ne treba, trabunjao sam u bradu. Da ne žurim, da bih dobio na vremenu 1,80 KM bi mi ostala u džepu. No, šta je tu je. Malo se pokislo dok se čekalo da putnici izađu iz netom pristigle trole. To čekanje se nekako uvijek otegne. Kupio sam kartu nakon čega mi se šofer ljubazno zahvalio.

– Molim! – rekoh.

Stao sam na svoje uobičajeno mjesto. Od mnogo glasova nisam uspio ni jedan razgovjetan da uhvatim. Samo kratko i: U trolejbusu sam….

Ne osluškujem namjerno šta tko priča. Jednostavno, neki su glasniji i samim tim privlače pažnju. Treba gledati svoja posla. Koja su to moja posla?

Trebam li okrenuti glavu jer to nisu moja posla, kada netko autom udari psa ili dijete, kada je netko opljačkan na sred ulice ili udaren? Nema samaritanaca više, nema.

Svako gleda svoja posla zbog straha, zbog nemoći da nešto učini. Nitko ne treba da glumi junačinu i pri tome i sam strada. Jedan poziv određenim službama, hitnoj pomoći 124 kad vidiš povrijeđenog, 123 vatrogascima kad nešto gori i jedan poziv policiji na 122 kad si svjedok nečemu, ma koliko sad svi pjevali pjesmu od Zostera: Policija i šta god mislili. Samo jedan poziv sasvim je dovoljan.

A ostali?!
Svak svoja posla.