Moderno doba iznjedrilo novu fobiju: Da li znate šta je nomofobija?

Hladan znoj, drhtanje i nekontrolirana briga da ćete možda propustiti neki telefonski poziv zato što ste mobitel ostavili kod kuće? Upravo to je nomofobija.

Nomofobija je novija fobija, sada jedna od više od 250 poznatih fobija.

Vrsta je to tjeskobe koja je najčešće rezultat nekog vlastitog dramatičnog iskustva”, pojašnjava profesor psihologije Juergen Margraf. Taj neki dramatični događaj je pohranjen u mozgu i neki okidači su u stanju izazvati i tjelesnu reakciju, prenosi Geek.hr.

Ljudi koji pate od nomofobije pokazuju tako fizičke i psihičke simptome kad im mobitel nije pri ruci ili ukoliko pomisle da bi se zbog prazne baterije mogao ugasiti. Ruke im se počinju tresti, vrti im se u glavi te te dišu otežano. Nomofobija, etimološki, dolazi od fraze “no mobile”.

Prema anketi koja je bila provedena u Velikoj Britaniji čak se 66 posto ljudi užasava na pomisao da bi mogli ostati bez mobitela. Također, 41 posto korisnika mobitela posjeduje dva ili više mobitela, “za svaki slučaj”, a prosječni korisnik 34 puta na dan provede provjeravajući je li mu mobitel pri ruci i radi li.

Simptomi spomenute nomofobije mogu biti prilično neugodni: ubrzanje pulsa, bol u prsima, vrtoglavica, mučnina, drhtavica i teško disanje, baš kao i kod klasičnog napadaja panike.

Ova fobija češće pogađa žene nego muškarce, no ipak su muškarci oni koji češće imaju dva ili više mobitela. Valja napomenuti i da se od svojih mobitela najteže razdvajaju mladi ljudi u dobi do 24 godine, a stariji su nešto ipak manje vezani uz njih.

Fobija se, inače, klasificira kao poremećaj nakon što se ispuni nekoliko kriterija, drži profesor psihologije Juergen Margraf. Primjerice, kad strah dosegne nepodnošljivu ili bar jedva podnošljivu razinu ili kada dotična fobija ograničava kvalitetu života. U tom slučaju onda osoba treba sama potražiti pomoć psihoterapeuta.

Fobije se često liječe kognitivno-bihevioralnom terapijom”, tvrdi Peter Falkai, ravnatelj sveučilišne klinike za psihijatriju i psihoterapiju Ludwiga Maximiliana. Terapeut s pacijentom pokušava kreirati situaciju koja mu izaziva tjeskobu i potom je analizirati i prikazati moguća rješenja. Terapija se često kombinira s odgovarajućom količinom antidepresiva, a konkretna vrsta fobije utječe i na izbor terapije.

Neki ljudi uspiju prevladati sami svoju fobiju, ali ako samostalna terapija ne daje rezultate, rad s iskusnim terapeutom je najbolji način da ovaj psihički problem ne postane kroničan.